Već sa 18 godina je bio učesnik zimskih Olimpijskih igara u Solt Lejk Sitiju, a u bogatoj karijeri reprezentativca naše zemlje u bobu do sada se tri puta takmičio na najvećoj svetskoj smotri sporta. Vuk Rađenović se sa ovim, kod nas ne baš popularnim sportom, upoznao još od malih nogu. Nimalo slučajno, jer mu je i otac bio dugogodišnji reprezentativac. Pa iako u Srbiji ne postoje adekvatni uslovi za bavljenje ovim sportom Rađenović je sa svojim timom beležio zapažene rezultate.
– Nažalost u Srbiji ne postoji staza za bob. Međutim, nije to ništa neobično, jer na primer ni u Engleskoj nemaju bob stazu, ali su Britanci uspeli da osvoje olimpijsku medalju. Najbolje bob staze su u Nemačkoj, Švajcarskoj, Italiji, Austriji, Americi, Kanadi, Letoniji, Japanu, Rusiji, Norveškoj, pa shodno tome odatle i dolaze najuspešniji timovi – počinje priču Vuk Rađenović.
Najbolji rezultati našeg bob tima bili su 11. mesto na Svetskom prevsntvu i četvrta pozicija na šampionatu Evrope:
– Na tom prvenstvu Evrope 2015. godine za malo smo ostali bez medalje, ali bukvalno. Bronza nam je izmakla za samo dve stotinke. Da bih vam dočarao, koliko malo nam je nedostajalo reći ćuvam da se sve to odigralo stazi dugoj nešto više od dva kilometra i uz prosečnu brzinu od 110 km/h. Zaostali smo svega dve stotinke. Ali, to je sport, neko je morao da bude treći, a neko da ostane bez medalje. Sećam se da nam je bilo jako teško, ali morali smo da nastavimo dalje.
Po rečima Rađenovića, za dobar rezultat u bobu, najvažniji je dobar start, kvalitetne klizaljke i kvalitetan bob:
– Da bih vam to približio, samo ću vam reći da imate bob koji košta 1.500 eva i bob čije cena 500.000 evra – objašnjava Rađenović.
Iako se na stazi bob kreće brzinama preko 100 km/h zanimljivo je da je zabranjano kočenje. Povrede su česte, u prošlosti su se dešavali i smrtni ishodi na stazi, ali po rečima Rađenovića, straha nema:
– Prevrtanja su glavni uzroci povreda, ali na sreću ima ih sve manje. Svi mi koji se bavimo ovim sportom smo u neku ruku zavisnici od adrenalina, ali moram da priznam da su žene bar u ovom sportu defitivno hrabrije od nas muškaraca. To se najbolje može primetiti na treningu. Kad su muškarci u pitanju, niko ni sa kim ne razgovara, koncetracija je maksimalna, dok su žene mnogo opuštenije, veselija je atmosfera. To je primetno već na prvi pogled.
Rađenović se takmiči u bobu četvorosedu, on je pilot, a u timu ima još trojica gurača:
– Da bih vam približio njihov zadatak, oni su nešto između bacača kugle i sprintera. Dakle, njihov zadatak je da bob koji teži oko 200 kilograma, na startu trke što jače gurnu. Koliko je to težak i odgovoran zadatak govori podatak da ukoliko dve desetinke zakasne na startu to je nenadoknadiv gubitak.
Zbog sportskih obaveza, čestih putovanja Rađenović nije bio u mogućnosti da do sada diplomira, ali poučen iskustvom mnogih aktivnih i uspešnih sportista, i on je izabrao da upiše Fakultet za sport:
– Zanimljivo je da mi je dekanka Fakulteta za sport Ivanka Gajić bila direktorka u Sportskoj gimnaziji. Kada sam to čuo nisam se dvoumio niti jednog trenutka. Trebalo je da ovaj Fakultet upišem ranije, ali ni sada nije kasno. Želim da budem trener i da na taj način ostanem u bobu. Verovali ili ne, ali u Srbiji ima dosta zainteresovanih klinaca koji bi se bavili ovim sportom. Uz znanje i zvanje koje ću steći na Fakultetu za sport i bogato iskustvo kao takmiučar, pokušaću da sa talentovanom decom napravim što bolje rezultate za Srbiju.
Na kraju, Rađenović poručuje:
– Želja mi je da izborim učešće i na četvrte Olimpijske igre koje se 2022. održavaju u Kini. Jer, to bi bio najlepši mogući završetak sportske karijere, a onda da se posvetim trenerskom pozivu – zaključio je Rađenović.